Kad odlučimo da se pomirimo sa Bogom i da pratimo svoj duhovni poziv, dešava se da očekujemo da će nam stvari ići glatko, da više nikada nećemo doživeti nemir, teške situacije ni osudu od ljudi.

Očekujemo da će Bog delovati umesto nas i da je naše samo da čekamo da se stvari reše same od sebe.

Očekujemo da će Bog preuzeti svu odgovornost za nas i da je naše samo da se molimo.


Iako se nekada desi da se komplikovane situacije reše same od sebe, mnogo češće se dešava da u nama osetimo neki nemir koji nas upućuje na to šta treba da menjamo.

Ako ignorišemo taj glas, osećaj ili viziju, počinjemo da se osećamo loše i da se zatvaramo.

U stvari ne prepoznajemo da je taj tihi osećaj ili glas u stvari poziv na koji treba da odgovorimo.

Negde sam pročitala i na žalost ne sećam se čije su to reči:

“Bog nam se prvo obraća šapatom ljubavi.

Ako ne slušamo, obraća nam se glasom savesti.

Ako ni to ne slušamo, viče na nas patnjom.”

Poziv da se menjamo ne dolazi iz našeg racionalnog dela. Poziv da se menjamo dolazi iz duše, to je onaj duboki osećaj u stomaku koji nam kaže da li smo u situaciji koja je pogodna za nas ili nije.

To je onaj osećaj koji nam kaže:”Idi!” i onda kada svi naši razlozi kažu “Ostani”.

Ili obrnuto.

To je onaj osećaj koji kaže “Čekaj!” onda kada smo nestrpljivi da odmah sve saznamo ili uradimo.

Ili obrnuto.

To je onaj osećaj koji kada poslušamo osećamo da smo više živi, da smo usklađeniji sa sobom, sa drugima i sa životom.

A kada ga ne poslušamo, čak i ako imamo sva opravdanja pred sobom, imamo osećaj da smo nešto gadno promašili.

Kad poslušamo taj osećaj, otvaramo sebi mogućnost za promenu i za čuda. Otvaramo se za nove prilike i mogućnosti. Otvaramo se za nova iskustva i doživljaje.

Kad smo opterećeni krivicom, očekivanjima od sebe i drugih, taj osećaj počinje da se gubi. Ako smo u toksičnim odnosima, u kojima nas drugi uveravaju da bolje od nas znaju šta je za nas dobro, taj osećaj se takođe gubi.

Ako nam drugi ili sami sebi namećemo odgovornosti koje nam ne pripadaju, mi se udaljavamo sami od sebe i od Boga.

Naša osnovna odgovornost je prema pozivu koji smo dobili.

Naš poziv nisu naši ciljevi koje smo postavili tako što smo gledali u druge. Naš poziv nije da nastojimo da održimo odnose koji ne funkcionišu. Naš poziv nije da provodimo decenije radeći nešto gde se osećamo zarobljeno, a duboko u sebi želimo nešto drugo.

Naš poziv je da budemo ono što jesmo, da imamo svetlost u sebi i da tom svetlošću obasjavamo druge.

 

Prijavite se za inspiraciju, tekstove i obaveštenja.



Categories: Uncategorized

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *