Verovati u Boga znači voleti.
I dozvoliti sebi da budemo voljeni.
Kad živimo po veri, onda se otvaramo za ljubav i za sve ono što ljubav jeste.
U tom procesu moramo proći i kroz ono što ljubav nije.
I kroz ono što mislimo da je ljubav, a u stvari nije.
Nekada je vrlo očigledno šta je ono što smo doživeli, a nije ljubav.
Koliko je važno da se iscelimo od otvorenih povreda i razočarenja, još je važnije da se iscelimo od onih skrivenih, jer su toksične.
Otvorene povrede nastaju odbacivanjem, zlostavljanjem ili napuštanjem, a skrivene nastaju nečijim štetnim delovanjem iz najboljih namera.
Iza tog izraza “najbolja namera”, najčešće se krije strah druge osobe, najčešće roditelja:
- da ćemo pogrešiti
- da nećemo uspeti
- da nećemo moći sami
- da ćemo se razočarati
- da ćemo ih napustiti
- da ćemo ih prevazići…
Na taj način počnemo da verujemo da je ljubav:
- očekivanje savršenstva od sebe
- pristajanje na manje od onoga što želimo
- nesamostalnost
- izbegavanje bliskosti sa drugima
- zavisnost od drugih
- sputavanje svojih sposobnosti…
Sve to nije ljubav.
Ljubav je dozvola da budemo ono što jesmo.
Prihvatanje svojih snaga i svojih slabosti.
Sloboda da pogrešimo, naučimo i ispravljamo greške.
Rast kroz bol i razočarenje.
Samostalnost u donošenju odluka i u delovanju.
Rad na razvoju svojih sposobnosti i dozvola da budemo uspešni.
Ljubav je i kad sve to damo onima koje volimo.
Bog nas voli i sve što čini za nas čini iz ljubavi. Kad je teško i kad boli, treba da se zapitamo na koji način ne dozvoljavamo ljubavi da se ispolji.
I da tražimo vođstvo i podršku.
