Verovati u Boga znači voleti. 

I dozvoliti sebi da budemo voljeni.

Kad živimo po veri, onda se otvaramo za ljubav i za sve ono što ljubav jeste.

U tom procesu moramo proći i kroz ono što ljubav nije. 

I kroz ono što mislimo da je ljubav, a u stvari nije.

Nekada je vrlo očigledno šta je ono što smo doživeli, a nije ljubav.

Koliko je važno da se iscelimo od otvorenih povreda i razočarenja, još je važnije da se iscelimo od onih skrivenih, jer su toksične.

Otvorene povrede nastaju odbacivanjem, zlostavljanjem ili napuštanjem, a skrivene nastaju nečijim štetnim delovanjem iz najboljih namera.

Iza tog izraza “najbolja namera”, najčešće se krije strah druge osobe, najčešće roditelja:

  • da ćemo pogrešiti
  • da nećemo uspeti
  • da nećemo moći sami
  • da ćemo se razočarati
  • da ćemo ih napustiti
  • da ćemo ih prevazići…

Na taj način počnemo da verujemo da je ljubav:

  • očekivanje savršenstva od sebe
  • pristajanje na manje od onoga što želimo
  • nesamostalnost
  • izbegavanje bliskosti sa drugima
  • zavisnost od drugih
  • sputavanje svojih sposobnosti…

Sve to nije ljubav.

Ljubav je dozvola da budemo ono što jesmo.

Prihvatanje svojih snaga i svojih slabosti.

Sloboda da pogrešimo, naučimo i ispravljamo greške.

Rast kroz bol i razočarenje.

Samostalnost u donošenju odluka i u delovanju.

Rad na razvoju svojih sposobnosti i dozvola da budemo uspešni.

Ljubav je i kad sve to damo onima koje volimo.

Bog nas voli i sve što čini za nas čini iz ljubavi. Kad je teško i kad boli, treba da se zapitamo na koji način ne dozvoljavamo ljubavi da se ispolji.

I da tražimo vođstvo i podršku.

 

Prijavite se za inspiraciju, tekstove i obaveštenja.



Categories: Uncategorized