Jedini put do naše autentičnosti je kroz ranjivost.

Priznati sebi svoje greške, nedostatke, strahove i sumnje može biti zastrašujuće.

Jedino teže od toga je priznati to sve nekom drugom.

Prihvatiti da nismo savršeno ljudsko biće, da imamo u sebi i bol i patnju i da smo ranjivi nas ne čini slabima. Naprotiv, upravo je u tome naša snaga.

Pri tome je važno da vodimo računa o tome kome se i koliko otvaramo.

Kada je u pitanju odnos sa Bogom, tu je posebno važno da budemo ono što jesmo, da budemo ranjivi i otvoreni.

Ne možemo fascinirati Boga našim postignućima ili prividom savršenstva koje nastojimo da prikažemo.

Kad govorimo: “Vidi kako sam dobar/dobra”, mi se u suštini udaljavamo od Njegove ljubavi. Kad smo ono što jesmo, tek onda možemo ponovo početi da se gradimo.

Negde sam pročitala da “vera ne čini lošeg čoveka dobrim, već čini mrtvog čoveka ponovo živim”.

Ako je naš duh mrtav, mi možemo i dalje spolja živeti uspešnim životom, a u sebi osećati bol i prazninu.

Suština vere jeste da kroz odnos sa Bogom dođemo do suštinske ljubavi i života.

A to ne ide ako donosimo svoju sliku, a ne svoje srce.

Mnogo ljudi se uznemiri kad u sebi oseti osećanja koja su neprijatna: bes, zavist, ljubomoru… jer se ta osećanja ne uklapaju u sliku o sebi kao o dobroj osobi.

Zdrava kontrateža tome je da verujemo da “sve što je ljudsko nije mi strano”. Svako od nas je nekada doživeo razna neprijatna osećanja, ali ono što čini suštinsku razliku u odnosima jeste kako mi na ta osećanja reagujemo.

Doći iskreno i otvoreno u molitvi, biti ranjiv/a i reći: “Ovo sam ja, takva kakva jesam. Hoću da budem ono što Ti želiš od mene, hoću da ispunim svoj poziv i svrhu.” otvara mogućnost za suštinsku promenu, isceljenje i oživljavanje duha i duše.

Time se pokreću procesi u nama koji dovode do toga da rastemo i razvijamo se, da se menjamo i da postanemo ne dobri, nego živi, sjajni ljudi. Onakvi kakvima nas je Bog zamislio dok nas je stvarao.

 

Prijavite se za inspiraciju, tekstove i obaveštenja.



Categories: Uncategorized