“Ne budi suviše pravedan i ne budi suviše mudar, zašto bi sebe upropastio?”

Knjiga Propovednika 7:16

Kad sam prvi put, pre par godina, pročitala ovaj stih malo sam se naljutila. Kako to sad, pa ja sam htela da budem besprekorna u svakom smislu.

I kao psihoterapeut, i kao hrišćanka, i kao majka, i kao supruga.

I neko vreme sam i bila, u najvećoj meri u kojoj sam tada mogla. 

“Savršena”, pokušavajući da ispuni sva očekivanja koja je nametnula sama sebi misleći da tako treba.

I kad bih pogledala sa strane, bila sam zadovoljna onim što vidim.

Ali kad bih pogledala unutra videla sam bol i nezadovoljstvo.

Međutim, nisam mogla ili htela da prihvatim da sam nezadovoljna zbog te svoje težnje za savršenstvom.

Kao terapeut, tražila sam uzroke u detinjstvu, u nekim događajima koji su davno prošli.

A u stvari nisam bila zadovoljna sobom, jer sam se zbog uloga u kojima sam bila toliko udaljila od sebe da mi je duša vrištala.

I u privatnom životu i u poslu često srećem ljude koji su se toliko udaljili od sebe i žive iz svojih uloga.

Ovo je izraženije kod ljudi koji imaju takve profesije da utiču na druge ljude: psiholozi, učitelji, lekari. 

Često je i kod roditelja, posebno majki, bez obzira na to čime se bave.

Ljudi koji su iz nekog razloga morali biti primer drugima dok su bili deca se toliko otuđe od sebe, svojih autentičnoh želja i osećanja, da više ne znaju ni ko su.

Kada se trudimo da budemo potpuno ispravni, bez obzira na to koji su nam kriterijumi ispravnosti, počinjemo da gubimo svoju ljudskost i spontanost.

Zahtev da budemo uzorni, primerni, normalni samo isisava život iz nas.

Naravno da je važno da živimo u skladu sa svojim vrednostima i principima.

I što više živimo u skladu sa tim bolje ćemo se osećati.

Važnije  je da prepoznamo trenutak kada se dogodi da živimo iz uloge i iz nastojanja da održimo neku sliku o sebi i da se ponovo zapitamo:

  • Ko sam ja?
  • Zašto sam ovde?
  • Zašto me je Bog stvorio?
“Nesavršena”, prihvatajući da je ljudsko biće

Nekoliko meni bliskih ljudi, i ja sama, sam doživela da mi se desi takva situacija u kojoj se sruše sve moje vrednosti i slika o sebi se raspadne na milion komadića.

Koliko god to bilo bolno i teško, samo mogu da kažem: “Hvala Bogu što se to desilo”.

Kroz taj proces bola i suočavanja sa samim sobom imamo mogućnost da reafirmišemo svoje vrednosti na zdraviji, potpuniji način.

Kroz prihvatanje da smo se udaljili od sebe i od Boga, možemo napraviti prve korake da se ponovo približimo.

I ako pogledamo osobu u ogledalu, a vidimo stranca, to nije kraj. To je tek početak.

Početak puta i početak povratka.

Jer svako od nas je mnogo, mnogo više od slike kojom se predstavlja u javnosti.

I dalje živim u skladu sa svojim vrednostima.

Ono što je razlika jeste da živim u skladu s njima, a ne opterećena strahom i strepnjom šta će se desiti ako ih ne ispunim.

Desiće se da ću podsetiti sebe da sam ljudsko biće.

Ako sam pogrešila prema Bogu, vratiću se u molitvu i obnoviti odnos, primiti oproštenje.

Ako sam pogrešila prema nekom drugom priznaći grešku i tražiti izvinjenje.

Ako sam samoj sebi učinila nažao, pokazaću prema sebi svo ono razumevanje koje imam za druge ljude.

I nastaviti sa životom…

 

Prijavite se za inspiraciju, tekstove i obaveštenja.



Categories: Uncategorized