“Hrabrost nije uvek glasna. Ponekad je hrabrost onaj tihi glas u nama koji kaže: sutra ću pokušati ponovo.”
Biti ono što jesmo zahteva ranjivost i hrabrost da budemo ranjivi.
Kad se odvojimo od onoga šta drugi očekuju od nas i od životnih uloga koje imamo u životu, otvara se novo polje mogućnosti i strahova.
Šta ako se to što jesam neće svideti onima koji su mi važni?
Šta ako se otvorim i budem povređen/a?
Šta ako je to što ja želim nemoguće?
Šta ako…
Na žalost, predugo sam i sama prebirala po svojoj glavi ova pitanja. Kao što verovatno znate, nema nijednog dobrog odgovora.
Nijedno “šta ako…” ne nosi kvalitetan i konstruktivan odgovor. Svrha ovog pitanja nije da nas pripremi na moguće situacije, nego da nas vrati tamo odakle želimo da odemo.
Kad sami sa sobom prelomimo i donesemo odluku da ćemo ipak krenuti svojim putem, počinje da nam raste snaga.
Paralelno sa snagom pojavljuju se i strahovi.
Ako dozvolimo sebi da sa verom prođemo kroz strahove, počinju da nam se dešavaju čuda i da se naš put otvara.
Često to ne bude na način na koji smo mi zamislili da će se stvari odvijati, ali se ipak odvijaju.
I da, prestanemo da se sviđamo nekim ljudima, ali se zato pojave neki novi ljudi kojima se dopada baš to što radimo i kojima se sviđamo baš takvi kakvi jesmo.
Ako mi sami sakrivamo svoju istinu, onda je ni drugi ne mogu videti. A kad nije vidljivo ko smo, onda ne možemo biti ni prihvaćeni onakvi kakvi jesmo.
Dokle god nosimo maske, smatrajući da je to način da budemo prihvaćeni, tako će nam i biti. I mi sami i drugi ćemo imati osećanja prema slici koju smo o sebi stvorili, dok će naša duša ostati odvojena od tog iskustva.
Biti ono što jesmo je preduslov svakog iskrenog i kvalitetnog odnosa.
Biti ono što jesmo znači biti iskren prema sebi, pa onda i prema drugima.
Biti ono što jesmo znači slobodu za nas same, a onda i za druge s kojima smo u kontaktu.
