Od kada vodim ovaj blog nekoliko ljudi me je pitalo kako to da kao psihoterapeut govorim o Bogu.

Reakcije su bile razne, od iznenađenja, zahvalnosti pa do zabrinutosti kako će se to odraziti na moju privatnu praksu.

Pre svega, kad govorim o veri i duhovnosti ne mislim na tradiciju i običaje, nego na unutrašnji proces kroz koji se isceljujemo i povezujemo sa Ljubavlju koja nas je stvorila.

Od kada znam za sebe imala sam duboko interesovanje za duhovnost. Prvi jasniji znak za to je kad sam imala 11 godina i kad sam u jednom trenutku znala molitvu Oče naš, iako me niko nikad nije učio.

U godinama koje su sledile sam imala jaka duhovna iskustva, ali nisam imala sa kime da ih podelim, plašila sam se da sa mnom nešto nije u redu.

Tek sam sa 20 i nešto upoznala i druge ljude koji su u procesu duhovnog traganja, ali i dalje nisam pričala o tome.

Studije psihologije i psihoterapije su uticale na to da nastavim da držim duhovnost u drugom planu. Za četiri godine studija jedino što sam čula o uticaju duhovnosti na mentalno zdravlje bilo je u kontekstu psihotičnih sumanutosti. Većina mentora ne psihoterapijskoj edukaciji su bili ateisti, tako da nisam imala mogućnost da u profesionalnom kontekstu razgovaram sa nekim o uticaju duhovnosti na mentalno i fizičko zdravlje.

Puno kasnije sam otkrila da su mnogi psihoterapeuti koji su bili pioniri u isceljenju traume govorili o značaju duhovnosti: Viktor Frankl, Peter Levine, Bert Helinger, Gabor Mate…

Govoriti o veri je kod nas veliki tabu. I to je veći tabu što je neko obrazovaniji i uspešniji.

Mnogi uspešni i obrazovani ljudi se stide da govore o svojoj veri i duhovnim iskustvima.

Kad sam sebi postavila pitanje koje često postavljam svojim klijentima:

“Šta je najbolja stvar u vezi s tobom?”

odgovor je bio:

“Vera”.

Držeći ono što jesam po strani nisam mogla da doživim potpuno ispunjenje ni u poslu ni u odnosima.

Sada, kad sam ja otvorena prema sebi i drugima, onakva kakva jesam, i drugi su otvoreniji prema meni.

Drugima ne namećem svoje stavove o veri ni o duhovnosti.

Ono što želim jeste da živim autentično i da podržim druge na putu ka tome.

I upravo suprotno onome što me je brinulo, imam bolje i kvalitetnije kontakte sa drugima. I više posla koji mi je radost, a ne opterećenje.

Tek kad smo mi autentični i kada smo onakvi kakvi jesmo, kada nosimo svoje svetlo, tek tada i drugima možemo dati slobodu da budu ono što jesu.

I da svetle ne na naš, nego na svoj način.

 

Prijavite se za inspiraciju, tekstove i obaveštenja.